Iskreno, Sadakat u "Dalekom gradu" mi diže pritisak čim se pojavi na ekranu.

Iskreno, Sadakat u "Iskreno, Sadakat u "Dalekom gradu"/" Uzak Şehir" mi diže pritisak čim se pojavi na ekranu. Dalekom gradu"/" Uzak Şehir" mi diže pritisak čim se pojavi na ekranu. 

Ne znam da li postoji lik koji uspe da me iznervira brže od nje. 

Ona je kao hodajući paradoks: glumi hladnokrvnu strateginju, a ponaša se kao emocionalna eksplozija na odloženo. 

Jedna reč, jedan pogled, i bam, opet haos, opet drama, opet nešto što ni sama ne zna da objasni. 

I najgore je što stalno pokušava da ispadne žrtva. Kao, svi je pogrešno shvataju, svi su protiv nje, nitko ne vidi “pravu nju”. 

Pa možda bi je i videli kad ne bi uništavala sve oko sebe svaki put kad joj ego bude povređen. 

Ona je bukvalno šampionka u samosabotaži. Da postoji medalja za to, nosila bi je oko vrata i još bi se hvalila kako je “zaslužila”. 

Ako postoji mir, ona ga razbije. Ako postoji logika, ona je ignoriše. Ako postoji dobra odluka… e, tu tek pravi salto unazad.

 Umoran sam od toga da gledam kako pravi probleme i onda se čudi što joj život izgleda kao ruševina. A da ne pričam o njenoj doslednosti, zapravo, kakvoj doslednosti? 

Danas je jaka, sutra slomljena, prekosutra opet opasna, i sve to u jednom mini ciklusu koji traje, ne znam, tri scene? Kao da je napisano da izaziva glavobolju, i uspeva… u svakoj epizodi. I evo najgore: koliko god me nervirala, priznaću, kad nje nema, nešto fali.

 Valjda sam se navikao da me netko u seriji konstantno nervira. Ona mi je postala kao kofein: loš po živce, ali bez toga dan nije isti. Valjda zato što je Sadakat lik koji moraš da komentarišeš. 

Ne možeš je ignorisati. Ili te kupi, ili te živcira, ili te natera da okreneš oči, ali te ne ostavlja ravnodušnim, to priznajem.

 I zato, hvala ti, Sadakat, što svaku epizodu pretvoriš u malu kardiovaskularnu vežbu. Bar znam da mi srce radi, ali ću i dalje vikati na ekran i pitati: “Ženo, šta ti radiš?!”